Zadatak nam je da stvorimo uslove da naši studenti ostanu u zemlji

Za vreme mandata želim da unapredimo poslovanje rektorata i da njegov rad učinimo još transparentnijim. Ne smemo biti tromi i inertni ako hoćemo brže da reagujemo na određene situacije. Bolonjski principi su opšteprihvaćeni u Evropi, a na nama je da ih unapredimo onako kako odgovara našim uslovima i tradiciji naših fakulteta, kaže u razgovoru za „Original“ Ivanka Popović, nova rektorka Beogradskog univerziteta

U godini kada slavi 210 godina postojanja Univerzitet u Beogradu dobio je drugu ženu rektora u svojoj istoriji. Na čelo te važne srpske institucije 1. oktobra stupiće prof. dr Ivanka Popović, redovni profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta. U njenoj biografiji navodi se da ima bogato iskustvo u rukovođenju, da je autorka i koautorka više od 85 naučnih radova, kao i da potiče iz ugledne novosadske porodice. Deda joj je bio senator Daka Popović, prvi ban Dunavske banovine, a otac ambasador Gavra Popović, jugoslovenski diplomata.
Sa novom rektorkom o ciljevima, planovima, „bolonji”, odlasku sve većeg broja mladih ljudi iz Srbije razgovarali smo baš na Dan Beogradskog univerziteta, 13. septembra.

Vaš mandat počinje istog dana kad će se i oktobarski broj magazina „Original“ pojaviti na kioscima. Šta ćete prvo uraditi 1. oktobra?
– Naravno, prvo ću morati da obavim onaj administrativni deo, to jest da se zadužim za neke stvari i da deponujem potpis. Ali uz te administrativne poslove, jedna od prvih stvari koju želim da uradim jeste da organizujem okupljanje sa predstavnicima medija. Smatram da je izuzetno važno da BU ima odgovarajuću komunikaciju sa sredstvima javnog informisanja jer ćemo tako biti u mogućnosti da damo sveobuhvatnu sliku o onome šta se dešava na Univerzitetu. Ne treba da budemo u situaciji da se o nama izveštava samo onda kad postoji neki problem, već želimo da se piše o našim dostignućima.

Novi Zakon o visokom obrazovanju predvideo je i novu kategoriju studenata koji rade a koji nisu obuhvaćeni „bolonjom”, pa su to novonastale okolnosti koje moramo uzeti u obzir. Zaposleni studenti će imati olakšice da bi im se omogućilo da savladaju onoliki broj predmeta u jednom semestru koliko je realno moguće uz rad.

Šta smatrate da je neophodno da se menja na BU?
– Važno je da naglasim da je BU ogroman i kompleksan sistem koji ima mnogo propisa i tu često onda imate domino efekat, jer menjanje jednog propisa može da povuče i neke druge promene. Zato donošenje odluke o bilo kakvim promenama zahteva izuzetno veliku pažnju, a ono što bismo mi kao nova uprava svakako želeli da uradimo jeste da unapredimo poslovanje i rad rektorata kao mesta gde sve članice mogu da dobiju vrhunsku uslugu, pomoć i pravu informaciju.

Spominjali ste i strategiju. Šta će biti prvi veliki cilj te strategije?
– Svaka velika institucija i sistem imaju određenu strategiju i akcione planove za budućnost, kratkoročne i dugoročne. BU, kao jedna od najznačajnijih institucija u Srbiji, nema takvu strategiju. Mislim da ako bismo doneli određene akcione planove i ako bismo sebi postavili ciljeve, da bi tako naš sistem bolje i efikasnije funkcionisao. Takođe, drugi važan cilj koji želim da ostvarim u svom mandatu odnosi se na to da se poveća transparentnost rada Univerziteta. Verujem da je on već sada transparentan, propisi su jasni i dostupni javnosti, ali možda će razumevanje onoga što Univerzitet čini biti olakšano ako mi naš rad učinimo još transparentnijim i vidljivijim kako za članove akademske zajednice, tako i za javnost.

Vaš mandat traje tri godine. Šta ćete sebi najviše zameriti ako ne uradite za vreme mandata?
– Jedan ključni posao za koji verujem da je neodložan u ovom trenutku jeste optimizacija rada samog rektorata u smislu službi koje ovde deluju. Njih sačinjava izvanredan kadar, ali je neophodno da dođe do modernizacije rada rektorata kao centralne službe koja koordiniše rad celog Univerziteta. Tako će moći brže da se reaguje na određene situacije jer smo mi s ovakvim sistemom koji imamo relativno tromi i inertni.

Najavili ste da ćete raditi i na menjanju „bolonje”. Gde su danas, deset godina posle reforme, srpski univerziteti?
– Verujem da su fakulteti stekli značajna iskustva vezano za bolonjske promene i da je većina njih pripremila određene izmene svojih studijskih programa u dolazećoj novoj akreditaciji. Mi ne možemo da izbegnemo bolonjske principe, oni su opšteprihvaćeni u Evropi i mi ih moramo poštovati, ali to ne znači da mi nemamo slobodu da unapređujemo svoj sistem na najbolji mogući način onako kako je primereno nama i kako odgovara našim uslovima i tradiciji naših fakulteta.

Šta zamerate bolonjskom procesu i je li on skratio vreme studiranja u Srbiji?
– „Bolonja” zaista jeste skratila vreme studiranja u Srbiji, i to otprilike za godinu dana u odnosu na vreme pre bolonjskih promena. Ona jeste neke stvari učinila jasnijim, ali ono što je jako važno za nas jeste to da ne treba da padnemo u zamku da stalno kritikujemo bolonjski proces. Ja često ponavljam da je bolonjska deklaracija dokument od jedne i po kucane strane i ona nama nije ništa nametnula osim vrlo opštih stavova. Za nas je sada problem što „bolonja” sama po sebi nije predvidela da studenti studiraju i rade, tako da su to novonastale okolnosti koje moramo uzeti u obzir jer je novi Zakon o visokom obrazovanju predvideo i novu kategoriju studenata koji rade.

Kad govorimo o privatnim univerzitetima, treba postaviti pitanje šta studenti očekuju od studija. Da li očekuju da na lak način dođu do diplome, ne obazirući se na to imaju li adekvatno znanje ili ne, ili su zaista došli da steknu znanje?

Najavljene su olakšice za zaposlene studente. U čemu će se one ogledati?
– Osnovna stvar je da studenti koji rade mogu da dokažu da su zaposleni, ali videćemo kako će se to razvijati jer će to sigurno otvoriti pitanje rada na crno i nekih drugih delatnosti. Koliko mi je poznato, biće prepušteno fakultetima da odrede kakve će potvrde o zaposlenju prihvatati. Do sada je zakon predvideo da se studije moraju završiti u roku koji je dva puta duži od trajanja studija, a za zaposlene studente taj period je tri puta duži. Poenta je da student u jednom semestru savlada onoliki broj predmeta koliko je realno moguće uz rad. To usporava proces studiranja, ali ne mora da smanji efikasnost jer je važno da student zaista i položi one predmete za koje se opredelio.

Posle Marije Bogdanović, vi ste druga žena na poziciji rektora u istoriji BU. Smatrate li da smo kao društvo prevazišli tradicionalne podele uloga, odnosno da li su sada šanse jednake za sve i da li sve isključivo zavisi od rada i zalaganja?
– Ja bih želela da verujem da je tako, da će ljudi moći profesionalno da napreduju prema svojim sposobnostima, a ne po nekim drugim kriterijumima. Naravno, moramo biti realni u sagledavanju da to nije uvek tako, i ja sam zahvalna na prilici koja mi je data da predvodim ovu cenjenu instituciju u sledećem periodu. Na BU od asistenata, saradnika u nastavi, docenata i vanrednih profesora imamo praktično pola muškaraca pola žena. Ali sa druge strane, imamo veliku razliku u broju žena koje su na rukovodećim položajima na fakultetima i u upravama univerziteta, i to je nešto što treba menjati.

BU je dobio ženu rektora čak pre Harvarda. Da li ste pratili rad Dru Gilpin Faust, koja se ovog leta povukla sa te funkcije nakon 11 godina?
– Smatram da su načini funkcionisanja univerziteta u svetu različiti. Univerzitet Harvard ima svoje velike specifičnosti i verujem da su izazovi sa kojima je bila suočena rektorka univerziteta u Harvardu bili značajni. Ona ih je uspešno prebrodila i postala je sjajan primer za druge u svetu da mogu da povere svoje institucije ženama.

Koliko se obrazovni sistem u Srbiji promenio otkad ste vi postali profesor do danas?
– Kao asistentkinja počela sam da radim krajem 1983. godine, i to su zaista bile sasvim drugačije okolnosti. Prva i osnovna razlika u odnosu na danas je ta da smo mi tada imali tržište rada za naše studente, makar sa mog fakulteta. Svi oni su pravili planove prvenstveno vezane za ostanak u sopstvenoj zemlji. I tada je, naravno, bilo studenata koji su planirali da odu, ali oni su bili u manjini. Naravno, cela ta situacija dramatično se menja tokom devedesetih godina, kada je nastavnička profesija na svim nivoima bila potpuno devastirana. A mi danas živimo u kapitalizmu i sad više nije borba samo da naši studenti dobro završe studije, već treba da stvorimo uslove da ostanu u zemlji.

Puno visokoobrazovnih ljudi, posebno iz oblasti IT i medicine, odlazi u inostranstvo. Kako to zaustaviti i koliko vaših studenata odlazi iz zemlje?
– Preveliki broj njih odlazi, ali verujte da je univerzitet u situaciji da malo šta može da uradi da zaustavi odlazak tih mladih ljudi. Neophodno je da na državnom nivou postoje nacionalni programi gde će univerzitet zajedno sa državom obezbediti ili pomoći da se obezbede bolji uslovi za ostanak. Mi smo uvek spremni da podržimo te aktivnosti.

„Bolonja” je skratila vreme studiranja u Srbiji za godinu dana u odnosu na vreme pre bolonjskih promena

Trend u našem obrazovnom sistemu jeste da je sve veći broj onih s izuzetno visokim prosekom. Da li je i znanje na jednako visokom nivou kao ocene?
– Ja bih konstatovala da su ulazna znanja brucoša manja nego što su bila pre 20 godina, kao i da se uočava određeni nedostatak radnih navika kod njih. A ako se vratimo na bolonjske principe, radne navike su neophodne za uspešno i efikasno studiranje. BU ima oko 100.000 studenata i naša ciljna grupa su prosečni studenti. To ne znači da ne treba da se bavimo izvanrednim studentima, njima moramo da se bavimo i da ih gajimo, ali studentski programi moraju da budu podešeni ka prosečnom studentu i uspešnom savlađivanju, i to je ono što bi bio naš osnovni zadatak.

BU nalazi se među 300 univerzizeta na Šangajskoj listi. Da li može da napreduje ili nazaduje u narednom periodu, s obzirom na skromna finansiranja istraživanja u nauci?
– Već duže vreme najavljujem lagano klizanje sa te liste, i to se ove godine i dogodilo. Godinama smo bili oko 300. mesta, a ove godine smo, zapravo, skliznuli jer smo pali na 302. mesto. To nas je stavilo u kategoriju top 400 univerziteta. Realno, to za nas nije veliki pad, ali govori o jednom trendu koji će se sigurno nastaviti ako se ne dese značajne promene u finansiranju nauke i visokog obrazovanja u Srbiji.

Kako se boriti s privatnim univerzitetima i da li su oni smanjili kvalitet obrazovanja u Srbiji?
– Privatni univerziteti se veoma razlikuju između sebe i ima određeni broj njih koji su posvećeni održanju kvaliteta studija, ali ima i onih drugih koji su tome manje posvećeni. Mislim da je mnogo važnije da postavimo pitanje šta studenti očekuju od studija: da li da na lak način dođu do diplome, ne obazirući se na to imaju li adekvatno znanje ili ne, ili su zaista došli da steknu znanje. Ako se samo ide na dobijanje diplome, onda to nije dobro jer diploma sama po sebi nije dovoljna. Takođe, i poslodavac je taj koji utiče na to čije će diplome radije videti kod svojih zaposlenih i na taj način podsticati kvalitet, jer ako je poslodavac ravnodušan i ako samo gleda formalnu kvalifikaciju, na duge staze on ugrožava svoje poslovanje.

Da li je potrebno da Ekonomski i Pravni fakultet godišnje upišu po 1.500 studenata, a da, na primer, za matematiku nema dovoljno zainteresovanih kandidata? Postoji li strategija o tome na državnom nivou?
– Nama je neophodna analiza o kadrovskim potrebama. Deficitarni kadar su profesori fizike, matematike, pa čak i engleskog jezika, zatim tražena su zanimanja iz oblasti IT i država može da utiče na to menjanjem broja budžetskih mesta, to jest povećavanjem broja budžetskih mesta za deficitarna zanimanja.

Beogradski univerzitet u brojkama:
* 210 godina postojanja
* 31 fakultet i 11 instituta
* 100.000 studenata
* 15.000 diploma godišnje

Tekst Biljana Stefanović
Foto Vesna Lalić